Моме деди Валентину Михајловичу Гребневу тачно је 83 године.Као 16-годишњак заједно са својим старијим друговима одлучио је да приступи партизанима.Искрали су се касно једне вечери,оставши препуштени сами себи на тек окупираној територији.Тетка мога деде је живела у суседном селу и њен син је већ био партизан.Одлучила је да поведе са собом троје преплашене деце која су јој поверена,схвативши озбиљност дате ситуације.Тумарали су два дана заредом,увече су пешачили,а преко дана се скривали.Почели су полако да губе наду,када су се пред њима рано у зору појавили сурови партизани на једном од шумских путева.Након краћег разговора (држећи прст на обарачу) герилци су одлучили да их поведу са собом.
Са својих 17 Валентин Гребнев је завршио у болници.Шест непријатељских гелера остали су у његовом младом телу.Али он је и даље жив - воле га и пазе највише од свих рањеника у болници. ''Валка је са нама!'' - гласно се расправљају борци чији је он заправо друг.Након рата деда је постао управник колхоза.Према свим резултатским показатељима његов колхоз је био на првом месту.Убрзо је унапређен у секретара градског комитета Лужњики,да би га на крају изабрали у регионални комитет у коме је провео четири године.Његов положај га је одвајао пет места од председништва у коме је седео Брежњев.Деда се може похвалити одликовањима која је добио од Партије: једно '73 године тиме што је организовао производњу кромпира,а друго '76 (звездом хероја социјалистичког рада) успевши да спречи опадање производње млека.Био је сведок ''Лењинградске афере'' која је утицала на то да са презиром напусти Партију.Данас је почасни грађанин Лењинградског региона,проглашен од стране градоначелника и градске комисије.Имао сам обичај да седим са њим у кухињи на трећем спрату стана који је добио за време владавине Хрушчова.Пили бисмо водку заједно,разговарали и тада би ми полутихо говорио:
-Разуми Сержа,статистика...статистика је показала да се Стаљин није до краја обрачунао са петом колоном - након тога ударио би шаком о сто.Нисам се баш у свему слагао са њим и зато сам постао национал-бољшевик.
Године 1996 мој старији брат Андреј Гребнев који је већ дуго читао часопис ''Лимонка'',одлучио је да свога друга Дима Шевелева и мене одведе до лењинградског огранка Национал Бољшевичке Партије.Већ 1997 Андреј је био пример за све национал-бољшевике у земљи и та прича га је пратила доста дуго.Убрзо мој брат одлази у затвор,а ја крећем ка Алтају покушавајући да урадим немогуће.У Алтају сам први пут видео Едуарда Лимонова.Клечао је у снегу држећи руке иза главе као и ја.Уперивши пиштољ ка нама полицајац је упитао:
-Ко је од вас Савенко?
-Ја сам- одговорио је Едуард поносно подижући главу.
-Иди у своју Француску Савенко! Хулигану шта радиш овде?
-Ја сам руски патриота! - одговорио је Едуард Лимонов.
Од тог момента гледајући га како клечи,пркосно подигнутих груди у камуфлажној кошуљи и високо уздигнуте проседе главе ка небу,дуго ми је одзвањала та реченица која се проламала планинама - ''Ја сам руски патриота!''.
У међувремену брат ми је убијен.Непознате особе су га претукле до смрти,док је Дима Шевелев умро услед ударца тупим предметом у главу.Јасно се сећам да сам 1996 године када смо се учлањивали у НБП упитао брата:
-Слушај Андреј,а шта ако ми буду рекли да гласам за Зјуганова?
-Онда тако мора бити.Разумеш? Приступио си Партији! Сети се ''Mein Kampf''-а!
Присетио сам се свега што је написано и тако сам постао национал-бољшевик.
Године 2002 на митингу који је одржан против полицијске тортуре,угледао сам најлепшу девојку на свету и заљубио се у њу.Отишао сам на демонстрације пет дана након што су ме пустили из притвора.Био сам сав у модрицама,руке сам једва померао,бубрези су ми отказали,зуби су ми били потпуно сломљени.Осећао сам се као потпуни инвалид,јер сам једино могао да користим језик.Већ 2003 године,једне зимске вечери док смо испијали водку и слушали ''Blix'' са плејера,запросио сам своју девојку.Седамнаестог маја смо се венчали,док смо осамнаестог (за мој рођендан) одлучили да учествујемо на једном од непријављених митинга,на коме смо се сусрели са специјалним полицијским јединицама.Опет сам био претучен и ухапшен заједно са својим друговима.Моја жена Олка је три дана константно долазила у полицијску станицу доносећи нам чисту воду за пиће,храну и остале намирнице које су нам достављане након контроле службеника ОМОН-а.
У 2005 Олка ми је родила сина кога смо назвали Артем.Син има обичај да ми каже с времена на време:
-Тата знам,жене су направњене од сребра,а мушкарци од меса.
У потпуности се слажем са својим сином,зато сам национал-бољшевик.
Рођен сам у Лењинграду и одрастао сам у истом граду који је касније променио име у Санкт Петерсбург.Када је 2003 године Путин имплементирао у наш град страно тело у лику Валентине Ивановне Тијутин,успео сам да се провучем на пресс конференцију нашег новог гувернера заједно са својом другарицом из Партије.Моја другарица из НБП-а успела је да тресне Тујутинову три пута по лицу,док сам ја повикао: ''Не треба нам такав гувернер'',у исто време бацајући гомилу летака по конференцијској сали.Одвукли су нас у тоалет,а на ударац официра ФСО-а дршком пиштоља само сам се насмејао.Очигледно је да су знали да припадамо огранку Санкт Петерсбуршког НБП-а.За то време моја другарица из Партије је такође са осмехом на лицу узвикнула како Валентина Ивановна Тијутин овде не припада.
-Ти кучко,знаш ли на кога си скочила?! - почео је да се дере један од ФСО-ваца у црном оделу.Тукли су ме гуменим пендреком,а крв је прштала на све стране попут прашине из тепиха.Врло добро сам знао на кога смо скочили - зато сам и постао национал-бољшевик.
У току истраге један од полицајаца ме је необавезно упитао:
-Јебеш ли ти ову девојку или шта?
-Не - одговорио сам - Ја имам жену.
-Моја жена је као хлеб и меко пециво! - на то ће полицајац церекајући се.
Од оваквих будала ми је било мука,из тог разлога сам постао национал-бољшевик!
Девет година сам радио у једној фирми израђујући каљеве пећи.Једнога дана,након што сам се вратио са 15-дневног одсуства шеф ме је одвукао са стране,стегао руку и прошапутао: ''Сергеј може се десити да нико од вас више не ради овде - по томе је наш народ обично говно.Сви су задовољни са оним што имају.Ако хоћеш да се бориш за своја права иди у Европу!''
Ја не желим да будем класичан европејац и свестан сам тога да мој шеф греши.Због тога сам постао национал бољшевик!
Понекад ми добронамерни и не толико добронамерни људи говоре: ''Мало вас има,мало тога можете да урадите јер ништа од вас не зависи.''Неки само уздишу,док се други злобно смеју.Делимично бих се сложио са њима.Наравно да нас има мало и без вас не можемо да урадимо ништа значајније.Само заједничким снагама можемо да урадимо све!Револуција је незаустављива,она је историјски неизбежна! Само желимо да нас приметите,уступите на простор,а затим ће се створити огромна маса око Кремља.Склоните се са старне и пустите нас у прве редове.Тада ћемо јурнути смело напред штитећи народ својим телима од испаљених метака.
Моје име је Сергеј,имам 33 године и национал-бољшевик сам.
